НЕОПХОДНЕ СВАКОДНЕВНЕ МЈЕРЕ ОПРЕЗА

Хепатитис је вирусна упала јетре која доводи до оштећења или уништења њених ћелија. О неким аспектима ове болести разговарали смо са др Александром Радојчић, инфектологом из Болнице Бијељина

Хепатитис је обољење о којем се раније много више говорило… Значи ли то да је сада мање обољелих?
Број обољелих од хроничних хепатитиса се постепено и полако повећава. Најчешће пацијенте обољеле од хроничног вирусног хепатитиса дијаганостикујемо радећи дијагностику неког другог обољења или прије хирушких интервенција. Пацијенти немају никакаве тегобе, сем у случају кад додје до реактивације обољења и пацијент пожути. У великом броју случајева постоји блага активност трансаминаза, пацијента упуте инфектологу или гастроентерологу, уради се серологија те се утврди да пацијент има хронични вирусни хепатитис. До прије неколико година, током пројекта УН, отворено је 21 савјетовалиште где су клијенти тестирани на вирусне хепатитисе и ХИВ, анонимно, добровољно, повјерљиво и бесплатно. У том периоду имали смо велики број новооткривених хроничних вирусних хепатитиса. Захваљујуци пројекту и нашем Министарству здравља које је било укључено у све наше активност, имали смо могућност да се више појављујемо у медијима и да причамо о свим сексуално преносивим болестима и начинима заштите, као и методама лијечења. Лијечење хроничних вирусних хепатитиса спроводе инфектолози у Инфективној клиници УКЦРС у Бањој Луци, као и остали инфектолози у болничким условима.

Шта говоре регистри обољелих на подручју које гравитира установи у којој радите?
У току године у ЈЗУ Болница Бијељина буду пријављена 3-4 случаја акутних вирусних хепатитис и 10-15 новооткривених хроничних вирусних хепатитиса. Став је у инфектологији да лијечење хроничних вирусних хепатитиса треба проводитии до 65 године живота, а након тога се пацијент само прати. Пацијенти се упућују на Инфективну клинику УКЦРС Бања Лука гдје се ради потврда тестом ПЦР и на основу ког инфективни конзилијум доноси одлуку о врсти и дузини терапије. Инфектолози у болницама прате такве пацијенте за вријеме терапије.

Које врсте хепатитиса постоје и какве компликације изазивају код људи?
Постоји 6 врста вирусних хепатитис. Сви сем А , Е и Г могу да дају акутне и хроничне вирусне хепатитисе.
Акутни хепатитис А је обољење које настаје код недовољне хигијене, зове се и болест прљавих руку. Захтијева мировање, надокнаду течности и лакшу исхрану. Не оставља никакаве посљедице након прележаног обољења и оставља имунитет. Хепатитис Б може да буде акутни и хронични. Преноси се крвним путем, секретима и екскретима. Чешће је сексуално пренесено обољење и постррансфузијско. Акутни налаже мировање, надокнаду течности и лакшу исхрану. Оставља имунитет након прележаног обољења. Хронични вирусни хепатитис Б је обојлење које захтијева спроводјење лијечења и поред свих већ наведених мјера. У односу на број копија вируса у циркулацији(ПЦР) конзилијум одредјује терапију и дужину терапије . Умалом броју случајева пацијенти не рагују ни на једну терапију, проглашавају се нон-респондерима и настављају само симптоматску терапију. Као и други хронични вирусни хепатитиси и Б доводи код нон-респондера или нелијечених пацијената до цирозе и карцинома јетре. Хепатитис Ц може бити акутни и хронични, такодје је болест која се преноси крвним путем, секретима и екскретима. Као и хепатитис Б и хепатитис Ц захтијева терапију и све потпорне мјере. За разлику од хепатитиса Б, хепатитис Ц је чешћи код корисника ИВ наркотика и особа са тетоважама. Терапија се одредјује на основу ПЦР и генотипа и, такодје, може да доведе до цирозе јетре и карцинома јетре. Хепатитс Д је самоограничавајуће обољење јер иде удружено са хепатитисом Б код корисника ИВ наркотика . Кад се потроши омотач вируса Б, хепатитис Д више није активан јер не посједује сопствени омотач. Хепатитис Е је акутно обојлење које је феко-орална инфекција која се преноси контаминираном водом. Ријетко је обољење. За 15 година, колико радим као инфектолог у Бијељини, сусрела сам 2 акутна хепатитиса Е. Захтијева рехидратацију,мировање и лакшу исхрану. Не прави компликације сем ако не буде фулминантни облик обољења. Хепатитис Г је обољење слично грипу, капљична инфекција која не прави компликације.

На који начин се лијечи хепатитис, да ли се промијенило нешто у приступу од времена када сте почели да радите , па до данас?

Сви вирусни хепатитиси могу да буду и фулминантног тока. Изузетно тешке клиничке слике и у великом броју, нажалост, са смртним исходом.
Доказују се серолошким маркерима и потврдјују ПЦР . Сви вирусни хепатитиси се лијече. Акутни захтијевају мировање, надокнаду течности и лакшу исхрану.
Хронични вирусни хепатитиси захтијевају поред ових мјера и терапију која зависи од вредности ПЦР и генотипа( код ХЦ). У зависности од броја копија, комплетних налаза, ултразвука абдомена и општег стања пацијента, инфективни конзилијум доноси одлуку и пацијент започиње терапију. Сад имамо и интерферонфрее лиекове, који су свјетски стандард за лијечење.
У којој мјери су здравствени радници изложени хепатитису и да ли проводе обавезне мјере заштите?
Здравствени радници су дужни да буду вакцинисани против вирусног хепатитиса Б. Поред обавезне вакцинације они проводе мјере личне заштите тако што користе рукавице приликом инвазивних метода, након сваке манипулације перу руке сапуном, редовно чисте и дезинфикују радни простор И користе искључиво стерилне инструменте. Здравствени радници су свјесни да све ове мјере морају да се примјењују.

Са Др Александром Радојчић разговарала Жељка Грабеж Биуковић.

Свима нама љекарима је заједничко да се свакодневно бринемо о пацијентима најбоље што знамо и умијемо без обзира у којој земљи живимо и радимо. Међутим, да ли постоје разлике у томе колико радимо, колико нас рад исцрпљује физички и ментално, колико и како се одмарамо? Откривамо налазе онлине анкете у којој је учествовало скоро 20000 љекара из Француске, Њемачке, Португала , Шпаније, Велике Британије као и САД-а, који су са нама подијелили своја искуства и ставове. Прочитајте одговоре на нека велика питања. У којој земљи се највише љекара сусреће са burnout синдромом или депресијом? У којој земљи се највише ради? Који љекари имају највише слободног времена?

Слика 1:Недјељно радно врјеме

Стално запослени љекари који раде више од 40 радних сати недјељно су у Њемачкој, Француској и Португалу. Земља са највише љекара са скраћеним радним временом била је Велика Британија, са чак 28 % љекара који раде 30 сати или мање недељно.

Слика 2: Да ли патите од burnout синдрома или депресије?

Burnout синдром и/или и депресија је постао значајан проблем за љекаре. У земљама које су обухваћене овим истраживањем између 36 – 51 % љекара пати од burnout синдрома и/или депресије. Burnout синдром је најчешће заступљен у Шпанији и Португалу, док је депресија процентуално најчешће заступљена у Њемачкој 24%, а затим слиједи Француска са 6%. Њемачки љекари рјеђе пате од burnout синдрома него њихове колеге у другим анкетираним земљама. Анкетирани љекари из Велике Британије су изјавили да немају искуства са burnout синдромом и/или депресијом.

Слика 3:Burnout синдром детаљно

Велика већина љекара који пате и од burnout синдрома и депресије, из земаља обухваћених истраживањем , сматрају да burnout синдром доприноси развоју депресије. Од оних са burnout синдромом, већина је одабрала средњи распон одговора, када се од њих тражило да оцјењују учесталост, на скали између ријетко и увијек. Када је дошло до рангирања озбиљности burnout синдрома - од не ометања нормалних животних околности до озбиљног размишљања о одустајању од медицинске професије - већина је одабрала одговор средњег нивоа. Међутим, у земљама које су обухваћене истраживањем 20 – 25% љекара је изјавило да је burnoutт синдром на послу довољно озбиљан разлог за напуштање медицине, осим у Шпанији гдје тај проценат износи свега 9%. Више од половине љекара који су пријавили burnout синдром на послу су рекли да су соучени са тим проблемом дуже од једне године.

Слика 4: Најважнији фактори за burnout синдром

Питали смо љекаре који су се сусрели са синдромом изгарања на послу који су то фактори који су највише утицали да се burnout синдром развије. Добијени одговорИ дају увид у различитост здравствених система у свакој земљи која је учествовала у истраживању. Све у свему, бирократски задаци, као што су прављење графикона и пратеће папирологије, били су, очекивано, највећи појединачно проблем у свим земљама, најчешће спомињан у Португалу и САД-у, а најмање у Шпанији и Великој Британији. Предуго радно вријеме, слиједећи велики проблем, се најчешће наводи у Португалу, Њемачкој и Француској, а најмање у Шпанији. Недостатак поштовања од стране послодаваца, администрације, особља или колега је трећи највећи проблем највише примјетан у Португалу , а најмање у САД-у. Њемачки и португалски љекари се најмање осећају као безосјећајни дио машине . Њемачки и француски љекари највише примјећују доминацију профита над бригом према пацијентима. Њемачки љекари у најмањој мјери осјећају недостатак поштовања од стране пацијената.

Слика 5: Још неки од фактора који утичу на burnout синдром

Владине регулативе љекари осјећају као најмање важан фактор развоја burnout синдрома у Шпанији, а највише у Великој Британији. Недовољна зарада или надокнада је најважнији фактор развоја burnout синдрома у Португалу и Шпанији, а најмање у Француској. Пораст компјутериизације и увођење електронских здравствених картона је основни разглог развоја burnout синдрома по мишљењу љекара у САД-у. Недостатак контроле или аутономије се најчешће наводи у САД-у и Великој Британији а најмање у Француској као разлог развоја burnout синдрома. Одржавање захтјева за сертификацију (обнову лиценце) има мали утицај у Португалу и Шпанији, али врло значајан у Великој Британији. Смањење накнада је велики фактор утицаја у САД-у , а који је најмање изражен у Француској.

Слика 6: Шта би помогло да се смањи burnout синдром?

Када смо питали љекаре шта би помогло да се смањи burnout синдром, очекивано, већина је одговорила да је потребно смањити утицај фактора који су били наведени у претходном питању. Француски љекари наводе да им треба више помоћног особља, док је код португалских љекара супротно. Боље радно вријеме или распоред је начешћи одговор француских и британских љекара али не и њемачких. Више поштовања од колега и менаџера је највише позициониран захтјев код шпанских љекара, а најмања код америчких. Нагласак на бризи о пацијентима а не на профиту најчешћи је приједлог љекара из Њемачке и Француске. Веће накнаде се најчешће спомињу у Њемачкој, Португалу и Шпанији. 

Слика 7: Још неки од фактора који би помогли да се смањи burnout синдром

Флексибилно радно вријеме је једно од најпопуларнијих рјешења у Португалу, док је супротно у Шпанији. Више поштовања од стране пацијената је најпомињаније у Португалу, а најмање у Великој Британији и Њемачкој. Могућности за образовно и професионално усавршавање су најчешћи одговори у Португалу и Шпанији а најмање у Њемачкој И САД-у. Потреба за већом контролу и аутономијом је један од најчешћих одговора у САД-у и Великој Британији, а најрјеђих у Француској.

Слика 8: Како би описали вашу депресију?

Једно од питања је било шта најбоље описује њихову депресију, за оне који су је искусили. Најчешћи одговор је био колоквијална депресија (57 – 73% свих испитаника). Њемачка, Португал и САД имају највише оваквих одговора, док Велика Британија најмање. Клиничка депресија – описана као тешка депресија која траје већ неко вријеме, а која није узрокована нормалним догађајем туге, се најчешће спомиње у одговорима љекара из Француске, Шпаније и Велике Британије, а најмање из Њемачке.

Слика 9: Шта највише доприноси депресији љекара?

За све љекаре који су били обухваћени овим истраживањем посао, као такав, је био један од највећих узрока њихове депресије. Забринутост око финансија које су повезане са радом је фактор који је најзаступљенији у великој Британији и САД-у а најмање у Француској. Још неки од фактора који су споменути су породичне ствари, романтичне везе итд.

Слика 10: Тражење помоћи за burnout синдром и/или депресије

Неки од анкетираних љекара који су се до сада сусрели са burnout синдромом и/или депресијом одговорило је да су до сада потражили професионалну помоћ или ће је потражити убрзо. Британски љекари предњаче у тражењу помоћи док су шпански љекари задњи на љествици. Да су тражили професионалну стручну помоћ у прошлости највише наводе француски љекари, а најмање португалски.

Слика 11: Разлози за не тражење стручне професионалне помоћи

Већина анкетираних љекара је одлучила да не тражи професионалну помоћ за burnout синдром и/или депресију, а једно од питања је био и зашто не? Најчешћи одговор је био да симптоми нису довољно озбиљни. Највећи проценат оваквих одговора је код шпанских љекара а најмање код њемачких. Амерички и француски љекари су најчешће одговорили да су превише запослени. Увјерење да се могу носити са тим проблемима без професионалне помоћи је један најчечћих одговора са највећим процентом код португалских љекара а најмање код француских. Проблем забринутости око откривања идентитета је процентулано највећи код британских љекара а најмањи код шпанских. Неповјерење у рад стручњака за ментално здравље је процентулано највећи одговор код њемачких љекара, а најмањи код португалских.

Слика 12: Гдје љекари траже професионалну стручну помоћ?

Љекари, који су сусрели са синдромом изгарања и/или депресије, су упитани гдје траже, или ће потражити, професионалну помоћ? Одговори су се доста разликовали у различитим земаљама, што је вјероватно посљедица разлика између здравствених система и система номенклатуре стручњака за ментално здравље која се користи. Терапеути су најпопуларнији у Њемачкој . Социјлни радници или савјетници се најчешће наводе у Великој Британији. Доктори психологије су најзаступљенији у Шпанији , затим Француској али не и у Њемачкој и Великој Британији. Здравствени програми за љекаре су најчешћи у Њемачкој и Великој Британији, а најрјеђи у Португалу. Љекари у Португалу најчешће траже помоћ од својих колега.

Слика 13: Да ли је могућ програм на радном мјесту за смањење синдрома изгаранај и/или депресије

Већина љекара који су учествовали у овом истраживању указују на то да њихов тренутни послодавац или њихово радно мјесто не нуде/садржавају никакав програм за смањење стреса и/или burnout синдрома. Љекари у Великој Британији И САД-у су назаинтересованији за такве врсте програма. У земљама у којима је таква врста програма доступна само 20 – 30 % љекара их је користило.

Слика 14: Да ли сте сретни са својим приватним животом?

Генерално, између 50% – 65% љекара који су учествовали у нашем истраживању су веома или изузетно сретни са својим приватним животом. Изузетак су француски љекари гдје је само трећина веома сретно. У суштини француски љекари су својим одговорима показали највеће осцилације између осјећаја среће и несреће у приватном животу .

Слика 15: Да ли сте сретни на послу?

У земаљама које су учествовале у истраживању између 18% - 39% љекара је веома или изузетно сретно на свом радном мјесту а највише предњаче шпански љекари. Као и у приватном животу, француски љекарии су најмање задовољни са својим професионалним животом те у слично као и у претходном питању показали својим одговорима највеће осцилације између среће и несреће на радном мјесту.

Слика 16: Здраве и нездраве навике

Од љекара се очекује да дају препоруке за здрав живот својим пацијентима, да савјетују физичко вјежбање, контролу тјелесне тежине, престанка пушења, одговорно конзумирање алкохола. Да ли љекари слушају свој властите савјете? У многим земљама постоје водичи за физичко вјежбања сваки дан, али само између 2% - 11% љекара редовно упражњава вјежбања , највише у САД-у И Великој Британији а најмање у Португалу. Пушење је најзаступљеније у Француској. Што се тиче контроле тјелесне тежине између 37% -47% љекара покушава да изгуби вишак колограма , највише у САД-у и Великој Британији.

Слика 17: Здраве и нездраве навике

Једно од питања је било и број алкохолних пића које љекари конзумирају недјељно , осим у Великој Британији, гдје су љекари питани за број алкохолних јединица. Стандардна чаша вина има 2.1 алкохолних јединица. Један од пет британских љекара је досегао или прешао границу од препоручених 14 јединица седмично. Од љекара који нису британски а прелазе границу од 10 попијених пића сваке недјеље предњаче шпањолски љекари.

Слика 18: Празници/одмор

Различите земље имају различита правила о броју плаћених недјеља одмора на које љекари имају право. Истраживање показује да у земљама у којима постоји могућност дужег плаћеног одсуства, љекари то не искориштавају у потпуности. У Великој Британији љекари имају право на 5.6 недјеља плаћеног одсуства али чак 43% љекара користи само од 1 – 4 недјеље. У просјеку , у земљама чији су љекари анкетирани љекари они користе свега 3 недјеље плаћеног одсуства годишње.

Припремио и превео: Др Саша Вујновић

У Београду је под покровитељством Њихових Краљевских Височанства Престолонаследника Александра и Принцезе Катарине одржана 10. Конференцију српске медицинске дијаспоре у хотелу Хилтон у Београду. Овогодишњој Конференцији присуствује више од 600 домаћих лекара и више од 100 предавача из 20 земаља.

Конференција је одржана уз подршку Министарства здравља, Министарства спољних послова, Лекарске комора Србије, Медицинског факултета Универзитета у Београду и Светске здравствене организације.

Током свечане церемоније отварања скуп је између осталих поздравио и др Ален Шеранић, министар здравља Републике Српске.

Десета, јубиларна Конференција српске медицинске дијаспоре је покривала широк спектар области медицине, фокусирајући се на гинекологију, педијатрију, онкологију, генетику, гојазност и дијабетес, офталмологију, кардиологију и старење. Предавачи и модератори су били најистакнутији медицински стручњаци из Србије и иностранства – са клинике Мејо из Рочестера (САД), Универзитета у Бирмингему (Велика Британија), Универзитетске клинике у Базелу (Швајцарска), болнице Митера из Атине, Херниа Центра из Минхена, Универзитетске клинике из Беча и других угледних здравствених институција.Веома запажена предавања су била предавача из Републике Српске, проф. Милке Мавије The fundus of the eye – mirror of the health and look into the future те проф.Александра Лазаревића Hypertensive crisis: Diagnostics and treatment.

Конференцији су присуствовали и предсједник КДМРС др Саша Вујновић те др. Слободан Пртило, предсједник Извршног одбора. На маргини конференције представници КДМРС су имали више неформалних састанака везаних за ближу сарадњу са Лекарском комором Србије, Фондом НЈ.К.В. принцезе Катарине и српским љекарима из дијаспоре.

Преузмите ОВДЈЕ 49. број Часописа KOD.

Мождани удар је трећи главни узрок смрти у развијеним земљама послије кардиоваскуларних болести и карцинома. Јавља се изненада и прате га симптоми као што су утрнулост, губитак равнотеже, главобоља, замагљење вида и отежан говор.

За ову болест превенција је најбољи лијек.

Превенцију можемо подијелити на примарну и секундарну.

Примарна превенција обухваћа превенцију у здравих особа које још нису обољеле, односно које још нису задобиле мождани удар.

Секундарна превенција представља идентифицирање и лијечење особа с врло високим ризиком за настанак можданог удара, како би се спријечио настанак можданог удара, те лијечење и рехабилитацију болесника који су пребољели мождани удар како би се спријечио настанак новог можданог удара.

Од 2004.године широм свијета се 14.јун прославља као Свјетски дан добровољних давалаца крви. Тај датум је одабран из разлога што је на тај дан родјен Карл Ландстеинер, аустријски љекар и биолог, „отац трансфузиологије“, који је открио крвне групе из АБО и Рх система и за то откриће је добио и Нобелову награду. Одлуку о проглашавању 14.јуна-свјетског дана ддк су донијели Свјетска здравствена организација, Међународна федерација Црвеног крста и Црвеног полумјесеца, Међународно удружење трансфузиолога и Међународно удружење добровољних давалаца крви.
Циљ обиљежавања Свјетског дана ддк је изражавање захвалности добровољним даваоцима за даровану крв и подизање свијести о потреби за довољним количинама безбједне крви и крвних компоненти.
Трансфузије крви и крвних компоненти су неопходне у лијечењу бројних обољења и здравствено угрожавајућих стања. Обезбјеђење довољних количина безбједне крви је кључна компонента ефикасног здравственог система сваке државе, То захтијева развијање национално координисане службе за трансфузију крви, која се заснива на добровољном, неплаћеном давању крви.

Тема овогодишње кампање поводом Свјетског дана добровољних давалаца крви је давање крви и универзални приступ трансфузији безбједне крви, као компонента постизања универзалне здравствене покривености.. Слоган овогодишње кампање је „Безбједна крв за све“, чиме се жели подићи свијест о универзалној потреби за безбједном крви у пружању здравствене заштите и кључним улогама које добровољна давања крви имају у постизању циља обезбједјења универзалне здравствене заштите. Ова тема треба да снажно охрабрује све више људи широм свијета да постану даваоци крви и редовно дарују крв, што је кључно за изградњу чврсте основе одрживих залиха крви у свакој држави, које треба да су довољне да задовоље потребе свих пацијената којима је потребна трансфузија крви.
Свјетски дан добровољних давалаца крви и тема кампање су уједно и позив на акцију свим владама, државним здравственим органима и националним службама за трансфузију крви да обезбиједе адекватне залихе крви и уведу системе и инфраструктуру за повећање прикупљања крви од добровољних, неплаћених и редовних давалаца крви, да се обезбиједи квалитетна здравствена заштита давалаца крви, да промовишу и спроводе адекватну клиничку употребу крви и успоставе системе за надзор и надгледање цијелог ланца трансфузије крви.
Земља домаћин Свјетског дана добровољних давалаца крви за 2019.годину је Руанда. Централна прослава на свјетском нивоу ће бити у Кигалију у Руанди 14.јуна 2019.године.

У складу са стандардима и директивама Вијећа Европе, у Републици Српској је основан Завод за трансфузијску медицину као самостална здравствена установа, који је почео са радом 01.01.2009.год. Завод има 10 организационих јединица, које се налазе у свим градовима гдје постоје и болнице. На тај начин смо добили национално координисану службу, што нам омогућава да крв прикупљамо широм Републике Српске а компоненте крви упућујемо у трансфузиолошке службе гдје је најпотребније.

Размјена крви и компоненти крви између служби Завода је знатно смањила несташице крви у појединим периодима године, нарочито љети, а исто тако је допринијела и да се у свим болницама обезбиједе потребне количине компоненти крви за лијечење пацијената. На тај начин се и резерве крви рационалније користе. Свака земља мора да обезбиједи потребне количине крви и компоненти крви за лијечење пацијената од свог становништва, па је у многим земљама Европе, обезбјеђивање довољних резерви крви - национални интерес.
Од оснивања радимо на пропаганди добровољног давалаштва крви и повећању броја прикупљених јединица крви. Прошле године, у Заводу је организовано преко 300 акција добровољног давања крви, а евидентан је пораст броја добровољних давалаца крви (75%).

У Републици Српској поводом Свјетског дана добровољних давалаца крви у свим службама Завода за трансфузијску медицину РС ће бити организоване акције добровољног давања крви. Тај дан ће бити обиљежен и разним другим активностима, које имају за циљ да се истакне захвалност добровољним даваоцима за њихова хумана дјела и нагласи значај добровољног давања крви, као неопходан услов за успјешно функционисање здравственог система Републике Српске.

Саставио: Прим.др Драган Шаренац
Удружење трансфузиолога РС
Предсједник:прим.др Веселка Ћејић

Дана 05. јуна 2019 године одржала се конститутивна сједница комисије за спорт Коморе доктора медицине РС. За предсједника комисије изабран је др Станислав Палија из регионалног збора Бања Лука.

Свјетски дан обољелих од тумора на мозгу обиљежава се 8. јуна већ 19 година.

Тај дан је познат и као Дан сиве врпце, а настао је на подстицај Њемачког удружења за туморе на мозгу.

Циљ Дана сиве врпце је усмјерити пажњу јавности на особе суочене с овом озбиљном болешћу и подићи свијест о потреби додатне едукације о симптомима и додатним истраживањима у овом подручју.

Данас се сивим врпцама упозорава да се хиљаде људи међу нама боре са овом агресивном и тешко излијечивом болешћу, а за њено лијечење од велике важности је правовремена дијагноза и терапија.