Проф. др Славица Јандрић, пенизонисани професор Универзитета у Бањалуци и дописни члан Одјељења медицинских наука Академије наука и умјетности Републике Српске, преминула је 27.04.2021. у 68. години.

Јандрићева је рођена 2. јула 1952. у Мркоњић Граду, а Гимназију је завршила 1970. године у Бањалуци, док је на Медицинском факултету Универзитета у Београду дипломирала 1976. и исте године запослила се у бањалучком Дому здравља као љекар опште праксе, саопштено је из бањалучког Универзитета.

Славица Јандрић је од 1980. радила у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић" у Бањалуци, гдје је водила Кабинет за физикалну медицину, рехабилитацију и реуматологију, била је начелник Службе за дјецу и омладину, а једно вријеме и замјеник директора.

Специјалистички испит из физикалне медицине и рехабилитације положила је 1983. у Београду, а постдипломске студије из реуматологије завршила је у Загребу 1990.

Магистрирала је 1996. године на војномедицинској академији у Берограду, а докторирала 1999. године у Новом Саду.

На Медицинском факултету Универзитета у Бањалуци била је асистент од 1987, ванредни професор од 2004, а у звање редовног професора бирана је 2010. на Медицинском и на Факултету физичког васпитања и спорта.

Јандрићева је добитник Плакете Медицинског факултета у Београду, Признања Српског лекарског друштва и Повеље за научноистраживачки рад Коморе доктора медицине Републике Српске.

У Комори доктора медицине Републике Српске, била је члан скупштине, у периоду од 2013 – 2018. године, као и активни члан комисија Коморе.

Аутор је више монографија и уџбеника, објавила је више од 200 научних радова у САД, Великој Британији, Италији, Србији и БиХ, а излагала је радове на бројним конгресима на подручју бивше Југославије, САД, Бразила, Грчке, Холандије, Велике Британије, Аустрије, Француске, Португалије, Италије, Шпаније. 

Наш колега др Небојша Јованић, угледни професор и бивши Предсједник Коморе доктора медицине Републике Српске преминуо је дана 04. децембра 2020.године.

Љекари Републике Српске жале одлазак горостаса медицине, професора који је током готово полувјековне љекарске каријере својим радом у Комори, преданим радом са пацијентима те књигама које је написао оставио за собом неизбрисив траг, онакав какав могу оставити само најбољи међу нама.

Током своје дуге и успјешне каријере проф. Небојша Јованић је дао немјерљив допринос развоју и угледу љекарске професије, нарочито у временима која су била најтежа за нас.

Љекарима не само Републике Српске, остаће у трајној успомени његов брилијантни клинички рад , његова посвећеност пацијентима те његово несебично преношење знања на млађе колеге.

Заоставштина проф.Небојше Јованића представља бисере у ризници насљеђа љекарске професије у Републици Српској, а младим љекарима најбољи путоказ у грађењу љекарске каријере.

Др Саша Вујновић

Предсјдник КДМРС 

Др Вељко Ступар је рођен 01.11.1953. године у селу Ступари код Мркоњић Града. Основну школу и гимназију завршио је у Мркоњић Граду. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1980. године. 1981.године је засновао радни однос у Дому здравља у Мркоњић Граду. Специјалистички испит из интерне медицине је положио 1988.године на Медицинском факултету у Београду. Као доктор специјалиста интерне медицине је радио на тадашњем интерном Б одјељењу у Мркоњић Граду, који је припадао Медицинском центру „Немања Влатковић“ Јајце. На интерном одјелу је радио све до његовог затварања 2009. године. Именован је за руководиоца интерног одјела и интернистичке службе дома здравља „Др Јован Рашковић“ у Мркоњић Граду 2001. године. У Дому здравља „Др Јован Рашковић“ је радио до 2011.године, када је основао ЗУ Специјалистичка амбуланта интерне медицине „Др Ступар“ у Мркоњић Граду. Од 1990. до 1996. године је био народни посланик у првом сазиву Народне скупштине Републике Српске. Преминуо је 27.11.2020. године у УКЦ Бања Лука, од посљедица корона вируса.

Др Вељко Ступар је човјек који је свој комплетан живот посветио свом позиву, својим пацијентима и свом народу. Заувијек ће остати упамћен по својој великој стручности, колегијалности, доброти и хуманости, којим је задужио своје колеге и суграђане. Поред тога што је био изврстан љекар, био је и нејвјероватно хуман и посвећен човјек. Његова врата су била широм отворена за свакога. Иако јако заузет и окупиран послом, за свакога је проназио вријеме, свако ко би му се обратио би наилазио на топлу ријеч, ријеч утјехе и подршке. Увијек директан, али и саосјећајан, зато и јесте уживао огромно поштовање. За њега радно вријеме није постојало, он је увијек био приправан и сви људи који су требали помоћ су имали ту слободу да му се обрате у било које доба дана или ноћи. За своје пацијенте и колеге је био и остао и херој. Херој који често и није био свјестан колико је заправо промијенио нечије животе. Борећи се за животе и здравље других, изгубио је битку за свој живот. За њим ће остати велика туга и празнина, али исто тако остаће неизмјерна захвалност, нада у добре и правичне људе и безброј излијечених људи којим је помогао. Његов топли поглед, велико знање и страст према медицини, брижни савјети, његова доброта и приступ према сваком човјеку је нешто што ће увијек живјети у сјећањима и срцима свих оних који су га познавали. Иако више није међу нама, овај велики човјек и љекар је остао као примјер свог стручног позива и омогућио да његова идеја и животни рад заувијек живе.

Проф. др сци. Љубомир Шормаз рођен 1956. године у Бања Луци.. У домену свога професионалног и стручног рада истицао се изузетним и огромним знањем, које је константно унапређивао пратећи савремена научна достигнућа. Поред његовог научног и стручног рада које је у круговима љекарске праксе било јако цијењено, он се истицао и озбиљним и дисциплинованим радним вјештинама, али и посвећености како љекарским обавезама тако и свим пацијентима који су били бројни, а који су његово мишљење вредновали и високо уважавали.

Са својим пацијентима имао је предану и одличну сарадњу. Константно се ангажовао да се цјелокупни дијагностички поступак спроведе детаљно, а како би се здравствено стање сваког пацијента свеобухватно и детаљно утврдило, те како би се обезбиједио најадекватнији и најбољи могући медицински третман.

Својим пацијентима приступао је професионално, увијек имајући у виду здравствену ситуацију пацијента, њихову болест, емотивну осјетљивост, а све како би не само својим стручним знањем помогао, него и својим савјетима и људском подршком која је у појединим тренуцима пацијентима била од немјерљивог значаја.

Проф. др сци. Љубомир Шормаз се током свог радног вијека показао и као одличан руководилац. Дужност директора ЈЗУ Дом здравља „Др Младен Стојановић“ Лакташи вршио је од 1997–2016 године, током којег је Установи обезбиједио препознатљиву и изузетну репрезентативност и беспријекоран пословни углед. Унаприједио је економско, финансијско и стручно пословање установе, обезбиједио квалификован кадар и висококвалитетне услове рада, што је потврђено кроз акредитационе и сертификационе поступке који су у Дому здравља Лакташи међу првима проведени.

Руководећим вјештинама омогућио је одличан прилив пацијената који су бригу о свом здрављу повјерили стручном тиму Дома здравља Лакташи. Својим радницима којима је био дугогодишњи директор обезбиједио је најсавременија средства и услове рада, као и сва законом гарантована права и обавезе у пуном обиму.

Својим колегама и сарадницима био је увијек на услузи, трудећи се да сваком професионалном и личном захтјеву радника удовољи. Своје професионалне и стручне вјештине није чувао, већ је несебично кроз разне едукације и стручна усавршавања дијелио са колегама и сарадницима. Имао је способност прилагођавања свим ситуацијама и рјешења за све проблеме који су се као изазови током рада појављивали.

Проф. др сци. Љубомир Шормаз својом изузетношћу се показао у свим сферама свога дјеловања, па тако и у академској заједници гдје је као професор био ангажован.

Био је муж, отац и дјед, са својом супругом имао је двоје дјеце и троје унучади.

На крају, у овом тешком тренутку, желимо одати признање његовом цјелокупном раду, захваљујући се на свакој пруженој стручној и пријатељској подршци, помоћи, датом савјету и несебичном залагању које је увијек било максимално и потпуно.