Прим. Др Драган Војводић - живот по Хипократовој заклетви

Ријетко, али ипак понекад, роде се, и међу нама живе, људи путокази. Они нас усмјеравају на прави пут, увијек имају прави одговор на сва питања, прихватљив за све. Разумију друге и када их други не схватају, и имају способност да препознају доброту и људске вриједности, када их други не виде. И најважније, имају осјећај праведности и спремност да се жртвују. Звучи готово нестварно, али они заиста постоје. А имати такве људе у својој средини незамисливо је благо и велико бреме. Уз њих сви добијају, али поредећи се са њима схватамо колико смо мали, колико мана имамо и колико се морамо трудити да их исправимо. Па још када је такав човјек доктор, останемо у невјерици пред снагом њихове доброте и спремности да помогну. Јесу ли то људи или душе анђела у људском лику.

За два човјека знам да су понављала исту сентенцу „Будимо људи и живимо као људи“, патријарха Павла и др Драгана Војводића. Први је својом благошћу и топлином ширио хришћанску мисао и екуменску љубав, а други је топлином своје душе, добротом, њежношћу, знањем, поштењем, праведношчу, честитошћу и радошћу коју је доносио са собом, лијечио болесне и исцрпљене и бескрајно давао себе до изнемоглости, уливајући повјерење и наду. Милосрђе, добровољна и својевољна помоћ некоме ко се нашао у тешкој и незавидној ситуацији, тако јасно описује његову личност. Даћу ти све, не тражим ништа, само буди човјек. Са тим увјерењима се родио, био васпитаван, са њима је живио и дисао. Са тим увејрењима је и отаџбински рат прошао груди окићених Орденом крста милосрђа за изузетне заслуге према држави. Тако му је пристајао. Истински патриота, и након рата се као народни посланик борио за праведност, једнакост и достојанствен и поносан живот свога народа.

Такав човјек и доктор имао је једну ману, или можда тешко схватљиву врлину. Никада себи самом није био на првом мјесту. Породица му је била светиња, пријатељство храм поштовања и љубави, посао света дужност, колеге браћа и сестре, а дата ријеч заклетва. Баш такав и никакав другачији је био.

Рођен у својим вољеним Врбљанима крај Рибника, заљубљен у Сану која тече поред куће, рано је морао напустити родни дом. Медицину је завршио у Сарајеву, специјализацију из интерне медицине у Бањој Луци, субспецијализацију из нефрологије у Новом Саду. Са поносом је истицао да ради у Универзитетском клиничком центру Републике Српске, да има супругу паметнију од њега и честиту и добру дјецу, за коју је желио срећнан и сигурнан живот у својој земљи.
И сада, видим га испред бисте Хипократа у Атини, како стоји љутит и благ у исто вријеме, са питањем гдје су доктори били тада, а гдје смо сада. Колико једна идеја може бити снажна и готово генетски уткана, да и након толико времена постоје доктори који живе по Хипократовој заклетви. А он је био њено утјеловљење.

Наш вољени колега, прим. др Драган Војводић, живећи по Хипократовој заклетви, изгубио је живот у борби са болешћу, али је извојевао све друге побједе. Освојио нас је својом добротом, лијепим понашањем и васпитањем, честитошчу, топлином и благошћу. Оставио нам је у спомен свој примјер да је бити човјек у свакој прилици највећа обавеза и најплеменитија врлина. Човјек и доктор путоказ. Срећне ли породице у којој је поникао и части за нас који само са њиме радили. Почивај у миру, у заслуженом одмору, за који није било времена за живота. А ми те никада нећемо и не можемо заборавити.

Проф. др Властимир Влатковић